Mi zaista nikada nismo voljeli
Onako jako, da pucaju kosti kada se zagrlimo,
Da se gromovi čuju dok se ljubimo.
Nikada zaista nismo sebi dozvolili
Da budemo ona "srodna duša" na koju
Čekamo čitav život.
Mi zaista nikada nismo završili
Onaj započeti roman, onaj naš
Niti smo ikada bili vlasnici našeg stana
Više smo bili tuđini i tumarali
Zadnjih godina kao dva neznanca
Gledajući se nijemo.
Nikada nismo otišli u bioskop da odgledamo
Ljubavni film i držimo se za ruku kao svi
Zaljubljeni parovi.
Ti nikada nisi volio držanje za ruku, šetnje
Po parku i poljupce u mraku.
Kišu nisi volio, čak ni zbog mene
Volio si da pogledom zavodiš
Ženski svijet kojim si svakodnevno bio
Okružen
A ja sam se pretvarala da je sve u redu
Jer naša je veza bila savršena zar ne?
Mi smo na kraju samo dva glumca
Životnog filma - našeg, bez srećnog
Završetka.
Jer mi zaista nikada nismo voljeli
Zato što nismo znali da volimo.
26.01. '15
26.01. '15
Jedna od onih noći kada
Naslonim glavu na tvoje grudi
I slušam otkucaje tvoga srca.
A onda privučem sebi
Tvoju ruku "osjećas li to"?
Venama struji jedno osjećanje,
Jedna misao. Klišetiranost riječi " volim te"
Nikad mi nije bila jača strana
Ali se ipak predajem toj ljubavi
Koja struji kroz vene tiho da
Se čuje na sav glas, da i beskonačnost
Ne bude granica, jer za nas granica ne postoji.
Zaspale su dugine boje u nasoj sobi
Koja sada podsjeca na one raznobojne
Kišobrane neznanog grada prostrtih u vazduhu
I njišu se tanano, kao ja u tvom naručju.
Spavaš mirno a ja bih da te ljubim
Da te zasmijavam
Pričam do jutra o književnosti,
Tvojim prvim iznenađenjima koja bude najljepše
Uspomene. Dođe mi da sada u sred noći izađem ispred
Stana i vičem svima koliko sam srećna
Jer si tu
Jer dišeš pored mene
Tvoje ruke držim u svojima.
Dođe mi da pustim muziku onu našu i budim
Te da plešemo do zore...
"Sta se meškoljiš, spavaj sanjalice"?
I stiskaš
Mi ruku " ne dam ja tebe nikom".
